BAKA SE MALO LJUTI, MALO KUJE PLANOVE, ILI: SRIJEDA

U šta će se moj sin pretvorit, nisam mogla ni u snu sanjat. Kad sam ga sinoć pitala gdje je Leon, on je mrtav hladan kazo: Na školskom igralištu, s dečkima. Zamalo sam se izlajala. Sveta krunice.

On će meni lagat? Zaustavila sam se samo zbog malog. Volovi se drže za rogove, a ljudsko čeljade za riječ. Malom sam obećala da ću čuvat našu tajnu. Muči me to sa sinom. Koja su vremena došla. Sveta krunice. Sad njega, profesora, pozivaju na odgovornost jer neka balavica nije naučila osnovne stvari. A nekad, moj Ivan nije smio ni pisnut protiv nastavnika. I kad su bili u krivu, nisam dozvolila da išta kaže, brajko moj. Znao se red. A tek kad sam ja bila školarka. Pop i učitelj bili su najvažniji ljudi u selu. Šta su oni rekli, slušalo se i pamtilo. Poštovala se pamet, brajko moj. Sad se sve izvrnulo naopako. Čak i takav sin kao što je moj, počeo lagat svojoj majci. Smak svijeta.

Čim sam završila razgovor s malim, odmah sam nazvala svoju Evicu. Taman je završila s pranjem dvora. Na tanane sam joj opisala kako se mali osjeća i kakvu su mu dobrodošlicu priredili mulci u sobi. Dogovorile smo se da sutra dopodne ode do Prvić Luke i izvidi situaciju. I njen se Stipa uključio u izradu strategije. Njih dvoje sjest će u kafić Memorijalnog centra. Tamo djeca sigurno dolaze na sladoled  i sok, pa će oni sa strane gledat kak se Leon ponaša. Evici sam često pokazivala Leonove slike i lako će ga prepoznat. Čekat će koliko bude potrebno. Bude li sve u redu, neće mu ni prilaziti. Mali bi moga pomislit kak ga netko kontrolira. Posve sam se složila s njihovim prijedlogom i mirno sam zaspala.

Znala sam da će to moja Evica i njezin Stipa učiniti punim srcem. Jako su volili djecu, a  svoju vlastitu nisu imali. Puno su zbog toga patili, brajko moj. Zamalo su se i razveli. Nakon samo nekoliko godina braka. Onda kad je došo rat i kad su mladići krenuli branit domovinu, tješili su se da je tako možda i bolje. Kolko je samo roditelja izgubilo svoju djecu. Hvala dragom Bogu, moj se sin živ i neozlijeđen vratio s bojišta.

Čim sam se jutros probudila, a bilo je to oko osam, nazvala sam  Evicu.

– Znala sam da si ti, e moja zabrinuta Saro – odmah sam čula.

Kazala  mi je da planiraju krenit oko deset. Jutros su u pekari sreli don Božu i on im je kazo da balavci imaju odmor od jedanaest do podne.

– Nisi valjda kazla da… – uplašila sam se.

Nisam ni završila, a Evica je već znala šta je.

– Ne, nisam rekla za malog. Navukla sam ga da sam kaže kad je pauza – nasmijala se.

E, moja dobra Evica, pomislila sam. Pozdravile smo se i dogovorile se da će me nazvat čim nešto sazna.

Vrtila sam se po kući ko ringišpil. Osjetila sam da je mali nesretan među tim klipanima, i da se ne snalazi. Malo sam brisala prašinu pa ostavila. Onda sam počela čitat ženski časopis pa ostavila. Pileći perkelt mi je zagorio. U špeceraj mi se nije išlo. Kukovi su me naglo zaboljeli. Telefon je zvonio malo malo, kao rijetko kad.  Komšinica je zvala na kavu, maserka me podsjećala na sljedeći ponedjeljak. Meketavi glasovi glumili su ljubaznost i nudili besplatna putovanja i usisivače koji sami saugaju. Sveta krunice. Skakala sam na prvi zvon nadajući se svojoj Evici.

Evica je nazvala tek oko tri. Imala sam šta i čuti. Skoro me šlag strefio. Evici je, dok je govorila, glas podrhtavo. Međutim, uspjela mi je sve u tančine kazat. Ona i Stipa došli su u taj kafić i samo šta su naručili kavu, desetak balavaca dotrčalo je do sanduka sa sladoledom. Svi su cvrkutali, cijukali. Među njima nije bilo Leona. On se doklatio nakon nekolko minuta. I sjeo je sam za stol. Odmah uz njihov. Jedan ga je dječak pozvao da im se pridruži, ali im je on odgovorio da ga boli grlo i da neće sladoled. I stvarno, čim mu je prišo konobar, mali je naručio čaj.

– Čaj, o gospe ti, u ovi misec, nemamo. Purger bi topli napitak – odgovorio je i otišo. Nije ga pitao želi li možda nešto drugo. 

Tada je Evica možda malo nepromišljeno reagirala. Okrenula se k Leonu.

– Boli te grlo?- upitala ga.

– Da, jako – kazo je i zaplako.

Pomilovala ga je po glavi i isti čas ga pozvala k sebi kući. Skuvat će mu čaj, provjerit ima li temperaturu. Bez oklijevanja je pristo. Onda su skupa ošli do profesorice i ona ih je pustila. Kak i ne bi. Poznavale su se iz viđenja. A profesorica se sjeća Evice dok je još radila u bolnici. Jedan od njezinih sinova operiro je slijepo crijevo i Evica je tada bila uz njega na intenzivnoj. Na kirurgiji.

Tak su oni došetali u Šepurine već oko podne. Leon je popio čaj od maslinova lišća, s puno limuna i meda. Temperaturu, srećom, nije imao. Sjedio je u dvoru i pričo sa Stipom kad je u kuhinji zazvonio telefon. Slušalicu je podigla Evica. Spremala se kuvati ručak. Na nju sirotu obrušio se nepoznati ženski glas. Iznerviran, prestrašen, živčan, ljutit. Otkud njoj pada napamet uzimat dijete bez roditeljske dozvole, ko je ona uopće, možda je na čelu pedofilske organizacije, zna li ona da je Leon sin žene koja je u predsjedništvu udruge koja joj može zagorčat život.

Evica mi je kazala da u cijelom njezinom životu niko s njom nije tako razgovaro. Bilo mi je strašno neugodno. Ipak je Neda moja snaja. Ni na kraj pameti nije mi bilo da bi mogla bit tako nepristojna. Sveta krunice. Nakon šta je sve sasula Evici, koja joj nije uspjela reć ni da joj sina boli grlo, ni da je plakao, tražila je Leona. On je svoj mobitel stišo. Sigurno je jadnik znao da će mu mater tak reagirat, brajko moj. Evica ga je dozvala. On je siromak uletio u kuinju, uvatio slušalicu i samo ponavljo: Da, mama, da, mama… Nakon tog slušalicu je vratio Evici kazavši da je još malo treba njegova mama. Neda je nastavila s drekom. Sveta krunice.

Evica je saznala da je Neda, uplašena šta ne može dobit malog, nazvala profesoricu i da joj je profesorica sve priznala. I da je od nje dobila Evičin broj, i da može biti sretna šta ga je imala. Jer ljetna škola bi joj već sutra bila zaključana. I mediji bi se imali čime baviti. Grmila je da se dijete isti čas vrati u samostan, ili će ona zvati ministra policije. Sveta krunice. Evica joj je sam kazala da će to odmah učinit i spustila je slušalicu. A onda je Evicu nazvala profesorica, sva u suzama, i krenula se ispričavat. Nije joj kazala šta je ona sve dobila od Nede. Samo da ona Nedi nije uspjela ništ objasnit. Čak ni reć da je Evica iz Osijeka i da je dugo poznaje. Nije rekla ni kak se Evic a zove. Možda je i bolje, pomislila sam. Bistra je moja snaja. Možda bi povezala, brajko moj. 

Leona su otpratili u samostan. Prije polaska Stipa ga je upozorio da su mu patike odšnjirane. Kad je vidio da mali nešto petlja s tim, pokazo mu je neki jednostavniji način. I odma je upalilo. Stipa i Evica su mislili da se mali zbunio od nelagode i da mu zbog toga ne uspijeva s pertlama. Neka tako. Dali su mu i bombone od kadulje i spremili mu suhe listove masline. Za svaki slučaj, brajko moj. Taj čaj najbolje štiti od temperature.

Evica se na rastanku nije ni usudila poljubit malog. Nije mu kazala ni ko je ona ustvari. Bojala se da bi malog moglo biti još više stid.

Nisam znala šta da kažem Evici. Kako da se izvinim. Sve sam ja zabrljala. Nisam se smjela miješat. A tjela sam sam dobro svom Leonu. Stipa me tješio i uvjeravo da nisam ništa kriva. Kazo mi je da čak može i razumjet moju snaju jer su vremena gadna i svašta se dešava. Dobri Stipa. Za svakog on ima razumijevanja. Za vrijeme rata nije osuđivo ni komšije koji su, samo nekoliko dana prije nego šta je napadnut grad, ošli posjetit rođake u Srbiju.  

Profesorica je bila luda od brige. Evica mi je kazala da ju je jedva uspjela smirit. Valjda joj je detaljnije opisala naš odnos.

Navečer me nazvao Leon. I sve mi ispričo. Kak su mu u Memorijalom centu pristupili dvoje starijih ljudi iz Osijeka, kak su ošli s njim do profesorice, kak ga je ona pustila jer poznaje gospođu. Kazo mi je i njihova imena. I sve redom. Pravila sam se da sam sa svim iznenađena. Naravno, on je znao da je njegova mater nazvala Evicu, ali nije znao šta je Evici sve sasula. Bolje da nije. Nahvalio je moju Evicu. Čak mi je kazo da ga je podsjetila na mene, brajko moj. Kazo mi je i da ga je Neda zvala trinaest puta a da je on bio stišan jer se bojo njene reakcije. Sveta krunice. Sjetio se da ga je na odlasku posebno upozorila da se ne ulazi u razgovore s nepoznatima. Čak mu je i tata poslao poruku da je mamu jako zabrinuo. Uz sve to, činio mi se nekak dobro. Nije spominjo grlobolju. Pohvalio mi se da je večeras uspio od šuba zavezat pertle. Čak je  kazo i da neće više dozvolit da mu itko u tom pomaže. Ima on svoju metodu. Baš mi je drago. Svako zlo za neko dobro. Kazo je i da se veseli sutrašnjem odlasku na Tijat i da je spisateljica pohvalila nacrt njegove priče. Bogu hvala, brajko moj.  

Muči me ipak šta nisam malom kazala ko je Evica. Baš smo se zapetljali. Ko pile u kučine.

Valjda će im do sutra i kiša prestat padat. Mali mi je kazo da pada ko da je neko s neba lijeva kantom. Sveta krunice.

[adrotate banner=”1″]