Orden

Često se vraćam romanu „Orden“ Stjepana Čuića. Knjigu sam kupila 1981., u Osijeku, gradu u kojem je Stipa završio srednju školu. Kupila sam je studentskim džeparcem. Godinama je postala citat.  Nema stranice na kojoj nešto nisam podvukla. Brojne rečenice i sad znam izgovoriti bez gledanja u tekst.

Dvojica najboljih prijatelja vraćaju se nakon oslobođenja, 1945. u svoje selo; jedan kao heroj i pobjednik, drugi kao neprijatelj i gubitnik. Obojica imaju orden.

Ima ih koji kuju sami ordenje. Pa dijele međusobno. Jedni orden – drugi potpis. Namnožilo se tih ordena. I oko mene se steže obruč ordenja, nisam više jedini. Ali ja mogu, samo da podviknem, istopiti sve to lažno ordenje, ali čemu mi to?! Zašto bih? Neka se ljudi kite. Neki budući naraštaji i tako će sve to staviti u muzej, ili baciti u staro željezo. Možda će se i smijati, a možda će, opet, toliko toga iskovati da će postati sve to bezvrijedno…

Njima će tada biti važni samo ordeni, a neće im biti do osoba koje su te ordene postigle.“

Stjepan Čuić, „Orden“, August Cesarec, Zagreb, 1981., str. 54.

35+